Kako mi pomaže volonterski rad – Ljiljana Stupar

Kako mi pomaže volonterski rad

Na početku sam htela da napišem: Zdravo, moje ime je Ljiljana i ja bolujem od reumatoidnog artritisa. Verujte, to je postalo tako često … sraslo je uz mene i bolest je postala deo mog identiteta. U mojoj svesti uz moje ime ide i dijagnoza. A ne razumeju svi kako je to biti osoba sa dijagnozom, i to je u redu. Ali isto tako, sasvim je u redu da za sebe napišem i to da sam sjajna ćerka i sestra, divna mlada žena, dobar prijatelj, pametan sagovornik… osoba sa bezbroj vrlina.

Znate li kako sam to spoznala? Kako sam stekla samopouzdanje? Možda će zvučati pomalo čudno, ali meni je u mnogim teškim situacijama volonterski rad bio spas.

Od reumatoidnog artritisa bolujem 12 godina, a član Udruženja obolelih od reumatskih bolesti sam 5 godina. Neverovatno je koliko drugačije gledam na bolest od momenta kada sam u Udruženju počela da upoznajem ljude slične sebi, koji znaju šta znači jutarnja ukočenost, otok zglobova, hronična bol… Članstvo u Udruženju je dobilo potpuni smisao kada sam počela aktivno da volontiram. Najlepše od svega je bilo saznanje da pomažući drugima pomažem i sebi, jer je to proces na obostrano zadovoljstvo. Šta je lepše od onog divnog osećaja kada znaš da si nekome učinio nešto sto nije mogao sam? Ljudi kojima sam pomogla kroz volonterski rad uvek su bili vrlo zahvalni. U početku su mnogi bili nepoverljivi, jer im je bilo teško da poveruju da neko za njih radi nešto, a da pri tom ne moraju ništa za uzvrat da urade. Na žalost, u današnje vreme to nije ništa neuobičajeno.

Volontiranje me je zaista oplemenilo. Ranije sam smatrala da je rečenica „Naše malo nekome znaci mnogo“ obična fraza. Tek kada sam se i sama angažovala, shvatila sam da je to naše malo nekome zaista mnogo. Neretko mi bude neprijatno koliko se ljudi zahvaljuju sto sam im učinila sitnu uslugu, na primer zakazala pregled kod lekara.

Neko može da pomisli: „Zašto ti volontiraš, kada i tebi treba pomoć, i ti si bolesna?“ Verujte, uvek, ali uvek, imate šta da date i da pružite. Ima mnogo načina da se nekome olakša život. Ja ne mogu nikome pomoći da se izleči, ali mogu da kažem lepu reč, da pružim ohrabrenje, osmeh ili ruku da se lakše popne uz stepenice. Mogu da pozovem i pitam kako je. Mogu da saslušam. I što je najlepše od svega, sve se to vraća kao bumerang!

Kroz rad u Udruženju imala sam prilike da učestvujem u raznim projektima i sretnem zaista mnogo ljudi. Iskustva koja stičem kao volonter već godinama dala su mi priliku da napredujem, na svim nivoima. U Udruženju se osećam kao svoj na svome. Ranije sam često ponavljala kako imam mnogo problema zbog bolesti, a sada kažem da su to samo izazovi na putu koji se pre ili kasnije moraju prevazići.

Uz podršku mojih saboraca, sve je neuporedivo lakše. Mi funkcionišemo kao jedna velika porodica. Za humanitarni rad je pre svega potrebna ljubav. A kada si pun ljubavi, kako volontiranje može da odmogne? Verujem da je u ljudskoj prirodi da bude human. Ne poznajem osobu koja nije srećna kada učini nešto lepo za druge. Mnogo puta su me inspirisale osobe kojima sam pomogla. Možda zvuči paradoksalno, ali kao sto sam već pomenula, sve se u životu vrati kao bumerang. To je jedna prelepa razmena energije.

Novi Sad, grad iz koga sam ja, može da bude ponosan na svoje volontere. A ja sam ponosna što sam deo svog Udruženja i sto učim od najboljih kako da se borim, šta da menjam kod sebe, na čemu treba da radim i koliko treba da cenim svoje zdravlje. Volontiranje me „tera“ da se stalno edukujem, sto je velika prednost jer mogu i sa drugima da podelim ono sto sam naučila.

Volontiranje je od suštinskog značaja za čovečanstvo. Ono ne može da se meri kroz novac, nije materijalno. Volontiranje se meri širinom osmeha i količinom zahvalnosti. Ionako nećemo i ne treba išta da merimo, od toga nemamo korist. Hajde da jedni druge motivišemo da nam volontiranje ne bude sinonim za neplaćeni rad, već za humanost. Za dobro srce. Za spas. Za ljubav.