Kako mi pomaže volonterski rad – Nadica Zdravković

KAKO MI POMAŽE VOLONTERSKI RAD

…Bol,bol,bol…tišina me tera da napravim nešto,nešto što će razbiti ovu bolnu noć,da noć je ta koja je najteža! Budna sam zbog bola…i pisaću,nadam se da će mi to skrenuti pažnju i ublažiti teški osećaj i misli.

Sećanje nadolazi na taj dan,kiša je bila hladna,krećem se teško,a na ulazu u Klinički centar me slučajno gurne jedna uplakana žena.

Pogledi nam se sreću,izgovaramo“izvini“ jedna drugoj,i ja prepoznajem tu ženu od nekud!?

Žurno odlazim na odeljenje reumatologije gde započinjem dnevnu bolnicu terapijom metotreksana.

Susrećem dobro poznata užurbana lica sestara koje dovikuju jedna drugoj šta i koliko kome dati,i tada me moja sestra Vesna opazi,mahnu rukom da priđem dajući mi potom papire za prijem.

Bol u kolenima me opominje da ne mogu da se penjem stepenicama,moram da idem liftom.

Na prijemu uobičajena gužva,u kojoj ponovno srećem ženu koju sam malo pre srela na ulazu.Prilazi mi i kaže da se eto opet srećemo,a oči su joj još uplakane. „Mogu li znati zašto plačeš“upitah je,a ona skrete pogled i za kratko zaćuta.“Imam problem sa artritisom“ reče,a ja j tešim : „uh pa i ja imam taj problem“. Tešim je,a i samoj mi je neopisivo teško.Htela bih da joj nekako pomognem, ali kako? Pitam je da li plače jer je za bolest tek saznala. „Da,odgovorila mi je,već dugo mi traju pretrage i konačno sam dobila dijagnozu, i otkriveno je još da mi nisu dobri hormoni i štitna žlezda, i to je razlog moje depresije. Predlažem joj da kad završimo sa našim obavezama odemo negde na kafu,i razmenimo naše patnje i koliko toliko odagnamo tu strašnu depresiju. Rezgovarale smo dugo i o svemu ,razmenile brojeve mobilnih telefona,i dogovorile se da je uključim u Udruženje obolelih od reumatskih bolesti. Na kraju razgovora sam dobila jedan osmeh zahvalnosti od nje. Bila sam sećna i zadovoljna jer sam želeći da pomognem i utešim nju pomogla i sebi i bar trenutno zaboravila na sebe i svoje probleme.Mnogo mi je značilo što sam uspela da jednu ženu sa problemima bliskim mojima ispunim srećom, tako što sam joj objasnila da se mi u udruženju međusobno ispomažemo,družimo,edukujemo i sebe i druge. Rastale smo se uz njeno obećanje da će da će doći u Udruženje na jedno od naših druženja .

Sledeće naše viđenje se opet odigralo na odeljenju reumatologije .Ja ulazim,a ona izlazi opet sa suzama,koje se pretvaraju u osmeh kada me je ugledala,briše suze i izgovara da joj je odobrena „biološka“,da je zbog toga srećna i da je to upravo želela. Zagrlila me je čvrsto,i osetila sam da joj moj zagrljaj mnogo znači. U takvim trenucima i moja bol bude zapostavljena i čak zaboravljena.Podelile smo njenu i zajedničku radost. Ponovno je otišla sa našeg susreta nasmejana. I ja sam obasjana radošću i sa osmehom ušla kud sestre koja me upitala:Nadice,da li Vam je bolje“,a ja sam joj odgovorila da sam srećna jer sam pomogla nekome kome to mnogo znači dajući joj utehu i zagrljaj.Sestra je ustala i zagrlila me,rekavši da je i njoj potreban jedan zagrljaj,da sam tako pozitivna i da širim oko sebe tu pozitivnu energiju,koja je tako potrebna ne samo pacijentima, veći i njima sestrama i doktorima. Zbog tih predivnih reči sam bila zadovoljna i ispunjena srećom,što je smanjilo bol, možda i više od same injekcije metotrexata.

Priča o mom ulasku u Udruženje je svakodnevna,ali pomalo neobična i desila se pre sedam godina ,kada sam i postala član. Slučaj je hteo da tog dana odem u trgovinu,gde mi je pogled privukao izgled i rad ruku prodavačice.Videla sam da nešto nije u redu,jer su deformiteti na rukama bili izraženi i ogromni.Upitala sam je diskretno,tako da se ne uvredi, dali boluje od reumatskog artritisa.“Da dušo moja,već odavno“,odgovorila mi je,i tada mi je ispričala o udruženju uz predlog da me učlani.Razmenile smo telefone i uskoro me je moja Jasmina Simonović dovela u udruženje. Tu sam pronašla ,razumevanje i ljubav,kroz druženja i izlete, kao i mnoga objašnjenja o bolesti kroz edukovanje na seminarima i kongresima.Predavanja doktora raznih specijalnosti su mi omogućila da mnogo saznam o svojoj bolesti,što mogu preneti i drugima,a posebno mi je čast da i nijih mogu dovesti u Udruženje,gde će kroz edukaciju pronaći odgovore i saznanja ,o svojoj bolesti.

Moram da naglasim kroz ovu moju priču, da sam kroz članstvo u Udruženju upoznala mnogo dobrih i plemenitih ljudi,kojima se i na ovaj način zahvaljujem i pozdravljam ih.Osećam najveće divljenje i zahvalnost prema dokrorki Mirjani Lapčević,i ponosna sam što sam je upoznala ,što sam upijala i razumela svaku njenu reč ,da bih sutra mogla da ih prenesem drugima,i kako bi i oni mogli da osete razumevanje i zahvalnost za njenu stručnost i humanost poput mene. Ljudi smo koji dele iste ili slične bolesti i patnje, pa je i ljudski da se prenesu sopstvena iskustva i prava u lečenju,neko meni ,a ja dalje drugima,kako bismo pomogli jedni drugima i pružili reči utehe.

Moram da spomenem i uputim reči hvale doktorki Mirjani Veselinović, koja razume moje stanje da se teško krećem,imam bolove u kolenima ,zglobovima,kičmi. Ona sve to razume jer je veliki čoveki,lekar,profesor i drug , i uvek je tu onda kada nam zatreba da se angažuje za Udruženje i divni deo svoje karijere upravo posveti bolestima reume,fibromialgije i njihovom lečenju. Posebno me zadivljuje njen ljudski pristup kada mi kaže:“Nadice,takva je to bolest,nekad je gore,nekad bolje,ali je najvažnije da ti ostaneš pozitivna“

Najlepše je to osećanje da si nešto i nekome pomogao ,uputio nekoga na pravo mesto,podelio sa njim i najteže i najlepše trenutke,našao se tu kad mu je bilo potrebno.Mislim da je to naša osnovna misija. Biti čovek i biti human pomažući i sebi i drugima.

Veliki pozdrav i hvala Udruženju i osnivačima od mene,ponosna sam što sam njegov član i što ga delim sa vama , a ovaj tekst predstavlja moj mali doprinos mome Udruženju.

Kragujevac ,05.01.2020.g. Nadica Zdravković