Život je lep

Život sa reumatskim i mišićno-koštanim bolestima: Moji koraci za uživanje u životu”

jedna od priča koje su učestvovale na konkursu za nacionalnog predstavnika za Stinovu nagradu

 

“Svi mi imamo po dva života. Onaj drugi počinje kada shvatimo da imamo samo jedan.” Tom Hidlston, britanski glumac (1981.)

-Reumatoidni artritis!

Poput šamara, odjeknula je ta dijagnoza u mojim ušima. Zvona za uzbunu zvonila su satima. Nije moguće! Ne može biti istina! Da li je to ona užasna bolest od koje se krive ruke? Zašto ja?

Telefon mi u rukama, drhtavim prstima ukucavam svoju “smrtnu presudu” i čitam: “Reumatoidni artritis je hronično zapaljensko reumatsko oboljenje koje pre svega zahvata zglobove ali neretko i unutrašnje organe, nervni sistem i kožu. Spada u grupu tzv. sistemskih bolesti vezivnog tkiva. Zapaljenje počinje u sinovijalnoj membrani - opni koja oblaže unutrašnjost zgloba i koja obezebeđuje ishranu zglobne hrskavice i stvaranje zglobne tečnosti. Kao posledica dolazi do stvaranja panusa – umnoženog tkiva zapaljene sinovijske membrane koje ima zloćudne osobine. Naime panus "razjeda" zglobnu hrskavicu, zglobne okrajke kostiju, ali i sve ostale strukture zgloba. To se manifestuje bolovima, ukočenošću, deformacijama i poremećajem funkcije zahvaćenih zglobova.”

Autor: Prof. dr Dušan Stefanović, VMA Beograd

Ništa ne razumem. Nemam ni jedan od tih simptoma. Ništa me ne boli. Mora da se neko igra sa mnom.

Film sećanja vratih nekoliko meseci unazad. Lepo avgustovsko jutro, sunce se smeši iza belih oblaka, vetar se igra sa granama i uživa u šuštanju lišća. Sedim u hladu razgranate krošnje sočne kruške, posmatram tu lepotu koju samo priroda može da dočara. Pogled skrećem na stopala i na levom primetim neki otok.

“Mora da me neki pauk ujeo,” – pomislim i nastavim da uživam u pogledu koji se prostire preda mnom.

Tako je počelo. Posle par meseci sam otišla kod lekara, operisala taj otok i histopatološki nalaz je bio nemilosrdan: “Reumatoidni artritis!”

Noći bez sna, dani bez sreće, oči bez sjaja, tuga koja tišinom vrišti do neba. Zašto ja? Zašto?

Prošao je jedan mesec u tom mom samosažaljenju. Nisam mogla nikako da se pomirim sa činjenicom da sam odjednom bolesna – ja, koja to nikada nisam bila, ja, koja sam uvek sve nevolje i nesreće koje su me snalazile dočekivala sa obe noge čvrsto pripijene za zemlju. Sve mi je bilo crno. Mogla sam videti sebe savijenu, iskrivljenih ruku i nogu, kako zavisim od pomoći meni dragih ljudi.

Jednoga jutra, kada mi se činilo da sam isplakala sve suze ovoga sveta, pogledah se u ogledalo i uplaših od tog prizora. Moj divni suprug, moja snaga i moj vetar u leđa, čovek koji je verovao u mene i onda kada ja nisam, čovek koji me je mudro pustio da iz sebe isteram svu tugu, samo je rekao:

-Snežana, sada je zaista dosta bilo! Čitav život citiraš jednu mudrost naših baka: “Ni dlaka ti ne može faliti s glave bez Božje volje“. Ako je to tvoja sudbina, ako je to tvoj krst, stavi ga na leđa i ne kukaj više! Moraš gledati napred, moraš naći snagu za ustajanje kada padneš da bi se čovekom mogla zvati. Znaš da nije sramota pasti, sramota je ne ustati posle pada. Nekada je to mnogo teško, nekada je lakše prepustiti se i dozvoliti bujici života da u svojim vrtlozima sahrani sve snove i nadanja. Ali, i ti i ja znamo da to nisi ti! Ti si jedna hrabra žena!

Trgoh se i gotovo sa mržnjom pogledah svog supruga. U prvi mah sam se osećala kao da mi je udario šamar. Prolazili su minuti, a ja sam samo ćutala. I on je ćutao. U sebi sam ponavljala njegove reči. Velika magija, kojoj je ime Ljubav, skinu skramu sa mojih turobnih misli i otera ih daleko od mene. Nasmeših se krajičkom usana. On tako voli taj moj osmeh.

Tog dana, počela sam da živim svoj drugi život. Umem sada ponekad da kažem kako sam srećna što bolujem od reumatoidnog artritisa. Naučila sam da se ne nerviram zbog nečega što ne mogu da promenim i sada znam da nam se sve u životu dešava sa nekim razlogom. Bog nam uvek sa nekim razlogom šalje iskušenja. Nikada na naša leđa ne stavlja veći teret od onog koji možemo poneti.

Ko je čovek da se protivi onome što mu se nađe na putu? I ko uopšte je čovek? Veliki? Mali! Trun u prostoru i vremenu, mrva u beskraju, tačkica u vasioni. Prah od koga je postao i u koji će se pretvoriti. Čestica prašine. To je čovek! Mali je i kada misli da je najveći. I upravo kada misli da je najveći, tada je najmanji.

Sve polazi iz glave. Ljubav i mržnja. Sreća i nesreća. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo. Sve je stvar našeg izbora i odluke. Za sreću je potrebno tako malo. Za nesreću, još i manje. Čovek u svojim uzdama drži sve konce. Tužne stvari se događaju. I srećne stvari se događaju. To je sve život. Sreća i tuga. Tuga i sreća. Naš je izbor, da li ćemo češće puniti vrč sreće ili onaj drugi. Lepota je svuda oko nas. I sreća nam se svakodnevno prostire pod nogama poput latica najmirisnijih ruža. Nasmejana deca u parku, škripa klackalica i ljuljaški koje mame osmehe na licima mališana. Toliko je mnogo trenutaka sreće koje nam Bog daruje, a mi često ne želimo da prepoznamo tu radost. Lakše nam je da budemo namršteni, ljuti na Život što nam ne pruža ono što smatramo da zaslužujemo, što nam šalje bolesti koje svakako ne zaslužujemo. Pokušavamo da menjamo svet i ljude u svom okruženju, ne prihvatajući jednostavnu Istinu, da svet i okruženje možemo promeniti tek ako promenimo sebe. Naše oči vide ono što je naslikano u našoj duši. Lepota pronalazi Lepotu, Ljubav trči u zagrljaj Lubavi, Dobrota za ruku drži svoju imenjakinju. Mržnja, poput roja ljutih osa, lepi svoje žaoke na Mržnju. Sve je u našem okruženju besprekoran sklad. Treba samo prepoznati znake koji su tu, pred našim očima i pod našim nogama.

Shvatila sam nešto jako važno:

Život je lep! Lep je i kada nam se dešavaju stvari koje nam nisu lepe.

Život je čudesan! Život je jedan i nema reprizu! Ne može niko pritisnuti dugme „REPLAY“ i početi iz početka. Stoga, ne treba žaliti za prošlošću, već sigurnim korakom krenuti u susret budućnosti, zgrabiti Život i živeti ga punim plućima!

Život je tako jednostavan. Satkan je on od bisera i svile. Satkan od sreće i tuge.

Odlučila sam da budem srećna, da volim, da iz svoga života uklonim ljude koji u svemu nalaze razlog da budu pesimisti, ljude koji su kradljivci pozitivne energije i ne osećam se loše zbog toga. Neću da kažem da mi je sve u životu potaman, jer nikome nije, neću da kažem da sam baš uvek raspoložena, jer verujem da retko ko može toliko da vlada svojim mislima. Ono što hoću da kažem je – od kako se zaista trudim da imam pozitivne misli, da uvek, u svakoj situaciji, koliko god loša bila, nalazim nešto dobro, život mi se baš promenio na bolje!

Biti srećan je stvar izbora! Odlučila sam da budem srećna! A kada nešto želimo od srca, onda i čitava vasiona hrli našim željama u susret.

Život je lep i ja ga sada, u pedesetoj godini, prvi put živim punim plućima!

I svakako neću dozvoliti tamo nekom reumatoidnom artritisu da mi kvari sreću i ubija tu lepotu.

 

ŽIVOT JE LEP! ŽIVITE GA DIŠUĆI PUNIM PLUĆIMA! ŠIRITE DOBROTU! IZBACITE IZ SVOJIH ŽIVOTA LJUDE KOJI VAM KRADU POZITIVNU ENERGIJU I NEMOJTE DOZVOLITI SEBI DA SE OSEĆATE LOŠE ZBOG TOGA! IMATE PRAVO DA BIRATE KOGA ŽELITE ILI NE ŽELITE U SVOM ŽIVOTU. OPROSTITE SEBI SVOJE NESAVRŠENOSTI.

Svi imamo razloga da budemo nesrećni ukoliko to želimo. I svi imamo razloga da budemo srećni, ukoliko to želimo.

Snežana Ivanović