Moji koraci za uživanje u životu

Život sa reumatskim i mišićno-koštanim bolestima: Moji koraci za uživanje u životu

jedna od priča koje su učestvovale na konkursu za nacionalnog predstavnika za Stinovu nagradu

Pre tri godine, sanjam kako sedim, a vučica leži u mom krilu. Mazim je i hranim, trudim se da ona bude sita i zadovoljna jer se bojim da će me u suprotnom napasti. Po buđenju bila sam uplašena, bez dijagnoze. Lekar je sumnjao na tri autoimune reumatske bolesti. Taj period neizvesnosti je za mene bio najteži. Kada sam, nakon pet meseci agonije, dobila dijagnozu, suočila sam se sa drugim problemom – šta sada? Prolazilo je vreme i polako sam počela da se navikavam. Zapravo to suviše pasivno zvuči – navikavanje, ne. Počela sam da živim novi, drugačiji i bolji život.

Imam tridestjednu godinu i brojne uloge u životu. Ja sam kćerka, sestra, partner, prijatelj, tetka, volonter, psihoterapeut, specijalni pedagog, klijent, građanin i pacijent. Neke uloge mi se dopadaju više, neke manje. Kao pacijent sa lupusom i antifosfolipidnim sindromom imam određena prava, obaveze i odgovornosti. Nekada mi je teško, nekada lakše, ali sam prihvatila tu ulogu. Ja nisam svoja bolest. To je samo jedan deo mene koji je pod mojom kontrolom.

Vreme koje sam provela u bolnici je bilo veoma teško za mene i u isto vreme puno ljubavi , sreće i malih radosti koje nisam u toj meri do tada osetila. Rado ga se sećam i uvek mi izmami osmeh i srce ispuni toplinom. Tada sam stala i prvi put u miru mogla da vidim svet oko sebe. Shvatila sam da se u jednom jedinom trenutku sve promeni. Sitnice o kojima sam do tada brinula, prestale su da budu važne. Sve što sam želela, postalo je nebitno i ostala sam samo ja, moje telo i duša. Shvatila sam da posao može da čeka, da sve funkcioniše dobro i bez mene. Ukoliko nešto propustim ništa se ne menja. Naučila sam da usporim i osluškujem svoj organizam i svoje telo koje nikada ne greši i uvek zna šta mu je potrebno. Osetila sam i vrednost života, šta znači radovati se malim stvarima – kafi koju su mi donosili tokom posete, njenom mirisu i nikad punijem ukusu; trombocitima čiji je broj rastao svakog dana sve više... kao što je rasla moja vera u to da će sve biti dobro. Ljubav koju sam osetila kada sam videla koliko ljudi dolazi da me obiđe, zove da pita kako sam i brine za mene. U tih devet dana sam se osetila najranjivijom i najživljom u isto vreme – kao da sam se okrenula naopačke, iznutra ka spolja. Osetila sam tugu, strah, samoću do njihovih najdubljih slojeva i u isto vreme najveću sreću, radost i mir. Ništa ne postoji bez svoje suprotnosti pa tako i samo bolest čini zdravlje prijatnim i dobrim. I tek tada počnemo da ga cenimo, čuvamo i održavamo.

Kada mi je saopštena dijagnoza, osećala sam se samo, nemoćno i nezaštićeno. Plašila sam se da nešto živi u meni što će me pojesti. I samo ću nestati. Pitala sam se kako živeti sa bolom, strahom od svega – virusa, povreda, krvarenja. Nisam ista kao i drugi. Moram više da se čuvam, više da pazim na sebe. A onda sam počela da razmišljam o tome da li iko ima kontrolu, da li je iko sasvim zdrav, bezbrižan i siguran. Pravila nema i sve je stvar sreće i sudbine. To je život. Jedna večita, neprekidna borba. Svi smo na istom. Sebi sam ponavljala rečenicu Suzan Džefers : ,, Ja mogu s tim da se nosim. " Trebalo mi je vremena i snage da prihvatim svoju bolest. Da ono što jeste, ne može biti drugačije. Ono što možemo da promenimo je naš odnos prema tome. Uspela sam. Imam kontrolu. Radim sve što je u mojoj moći da budem i ostanem zdrava. Brinem o sebi – o svom fizičkom i svom psihičkom zdravlju podjednako. Idem redovno kod lekara, uzimam lekove i suplemente. Oko sebe imam čitav tim lekara kojima verujem i to me umiruje, čini da se osećam sigurnom . Radim, stvaram, učim, volim, putujem, smejem se i radujem jer sam to ja. I verujem u sebe. Ja mogu sa tim da se nosim! Stalno sam u pokretu jer mislim da tako smrt ne može da me stigne. Suviše sam živa. U početku bolesti sam putovala da bih pobegla. Odlazila bih u neki novi grad gde ja nisam ja, gde me niko ne poznaje i gde mogu da budem ono što želim. Normalna. Obična. Ista kao i svi drugi. Zdrava. Ali, gde god bih odlazila na kraju bih se susrela samo sa sobom. Sebi nisam uspela pobeći. Više ne želim da bežim od osećanja jer ona su najbolji i najživlji deo mene. Ona su snaga koja je potrebna za promenu. Sada putujem i gde god odem ostajem u kontaktu sa sobom. Potpuno svesna svega što jesam, svega što mislim, osećam, radim i doživljavam. Uživam u novom, u istraživanju, otkrivanju. Uživam u slobodi, mogućnostima i u tome što znam da sve zavisi od mene. A samu sebe uvek iznenadim time koliko zapravo hoću i mogu. To je dovoljan razlog da budem srećna. Svet je živ samo onoliko koliko ga mi razbudimo.

Svesna sam realnosti i svega što jeste, ali to je samo ono što je dato, karte koje su mi podeljene. Od mene zavisi kako ću njima igrati i kako ću ih iskoristiti. Uvek mi je cilj pobeda. Sebi sam najteži protivnik. I znam da samo ako idem mogu negde da stignem. Ne pitam se kada će doći kraj, na to ne mogu da utičem. Mogu da utičem na to kako živim dok još imam vremena. Upravo ta prolaznost daje životu smisao. Trudim se da sve što radim ima smisla i čini mi se da tako polako dolazim do svrhe življenja, a to je živeti u skladu sa prirodom i sobom.

Ne bojim se promene jer znam da ništa ne ostaje isto. Umem da se smejem sebi, da sve što mi se dešava gledam sa vedrije strane pa mi je i život lepši. Radujem se malim stvarima, uživam u svemu što radim, koncentrišem se na ono što imam i ne razmišljam o onome što nemam. Ne znam šta bih više poželela sem da ostanem zdrava. I ne gubim iz vida to što želim. Čak i kada pomislim da je sve drugo jače od mene, ne odustajem, nikada. Ne odustajem od sebe. Znam da sam na pravom putu. Korak po korak se penjem na planinu svog selfa, a na vrhu ću opet otkriti samo sebe. Svakog jutra obuvam čizme od hiljadu milja i iako je često svaki korak koji napravim bolan, ne razmišljam o tome već se smešim. Sećam se lepih stvari iz prošlosti, maštam o čarobnim trenucima koji tek dolaze i nastavljam da idem, zahvalna za svaki pređeni metar. Trudim se da bude toliko lep da je vredan da ga upamtim. A kada je najteže i zastanem, imam osećaj da me oni koje volim tada nose dok opet ne budem mogla sama. Iskusila sam da su moji bolovi slabiji ukoliko život učinim lepšim i smislenijim. Uvek imam na umu da je nešto bolje tu odmah iza ugla i za to se vredi boriti. Ne treba odustajati – u tome je tajna.

Zahvalna sam na bolesti jer sam na vreme preuzela kontrolu. Hvala mojoj mami, porodici, partneru, prijateljima, kolegama, lekarima i psihoterapeutu na svoj nesebičnoj ljubavi, podršci, pomoći i razumevanju koje mi svakog dana pružaju. Bez vas ne bih uspela, a sa vama ceo svet je moj.

Kineska poslovica kaže: ,, Na kraju će sve biti dobro, ako nije dobro, nije kraj ".