Nikad vise necu biti ono sto sam bio

Dijagnoza hronične bolesti kao što je reumatoidni artritis ili lupus donosi veliki broj promena.

Jedna od njih je promena slike o sebi - prekid u do tada koherentnoj priči čovekovog

postojanja, njegovih snaga, uspeha i planova. Nekada ova promena nastupa toliko naglo,

silovito i intenzivno da može da načne i uzdrma same temelje nečijeg bića. Ljudi tada

osećaju kao da su izgubili deo sebe, svoj pređašnji identitet i kontrolu nad sopstvenim

životom i budućnošću.

Fizička ograničenja koja nameću reumatske bolesti smanjuju sposobnost tela da optimalno

ispunjava važne životne zadatke i uloge, i tako osoba polako počinje da menja doživljaj

sebe. Često se kod ljudi javlja uverenje da su izgubili šansu da budu ono što su mogli biti;

da nikada više neće biti muškarac kakav je trebalo da budu, žena kakva je trebalo da budu,

roditelj kakav su želeli da budu, stručnjak kakav su sanjali da postanu. Posebno je teško

onim ljudima čiji su snovi, ambicije i identitet direktno vezani za fizičku spremnost,

pokretljivost, izdržljivost i brzinu, na primer sportistima, roditeljima male dece i svima onima

kojima je potrebno ili važno da budu fizički aktivni i nezavisni.

Dodatni problem predstavlja činjenica da simptomi reumatskih bolesti, pored toga što

ometaju osobu u svakodnevnom životu, variraju u svom intenzitetu i to najčešće na potpuno

nepredvidiv način. Zbog toga ljudi ne mogu tako lako da stvore i oblikuju novu priču i

predstavu o sebi, jer ono što mogu i što jesu jednog dana, već sledećeg, ne mora da važi.

Nekad pacijenti opisuju da svoje telo doživljavaju kao strano, slomljeno ili oštećeno, telo sa

kojim ne mogu da se pomire ni da u njemu nađu mir. Nekad unutrašnjim svetom obolelog

dominira osećanje tuge i žalovanje za pređašnjim životom, pređašnjim telom, nadama koje

ostaju za njim i poverenjem koje je imao u svoje zdravlje.

U nastojanju da izbegnu ova bolna osećanja, neki ljudi pokušavaju da ignorišu svoje

simptome i ograničenja pokušavajući da ostvare sve svoje pređašnje ciljeve i grčevito se

držeći svog pređašnjeg identiteta. Nažalost, ova strategija nije naročito efikasna budući da

počiva na donekle iskrivljenoj predstavi o sebi. Iako bi trebalo da donese veći osećaj

kontrole i kompetentnosti, ona vremenom samo pojačava unutrašnji doživljaj nemoći I

„oštećenosti”.

Neuporedivo je korisnije redefinisati i redizajnirati svoju priču nego se grozničavo držati

njene stare verzije koja više ne radi u našu korist. Tu priču možete prilagoditi sadašnjim

okolnostima, ali ne u smislu predavanja, „spuštanja kriterijuma” i odustajanja od onoga što je

za vas bitno, već naprotiv, kroz kreativno i radoznalo istraživanje alternativnih načina na

koje i dalje možete da živite u skladu sa svojim najdubljim vrednostima i da zadržite one

delove sebe koji su centralni u vašem doživljaju identiteta.

Ako u tome uspemo, artritis postaje samo jedan od mnogih aspekata našeg identiteta. Ne

poričemo da ga imamo, ne poričemo njegov uticaj na naš život, ali nas on ne definiše i ne

preplavljuje. Takođe, iako će ponekad ometati naše funkcionisanje, bolest neće ometati

druge aspekte našeg identiteta. To znači da, iako će izvesni kompromisi i prilagođavanja biti

neminovni, i dalje možete biti dobar roditelj, podržavajući prijatelj, uspešni u svom poslu.

Praksa pokazuje da neki ljudi na potpuno neočekivan način uspevaju da odu i korak dalje.

Oni navode da im je suočavanje sa bolešću obogatilo život, promenilo lestvicu prioriteta i

način na koji su se ophodili prema sebi i opažali druge ljude i svet koji ih okružuje. Takođe

opisuju sebe kao snažnije i otpornije zahvaljući simptomima sa kojima se nose i preprekama

koje moraju svakodnevno da savladavaju.

To naravno ne znači da ovakvi pojedinci više neće imati loše dane, niti da će biti pošteđeni

fizičkih bolova i emotivne patnje, ali znači da će, uprkos svojoj bolesti, moći da vode bogat

život u kojem će raditi stvari koje su im važne, koje ih interesuju i koje ih čine jedinstvenim i

neponovljivim jedinkama.