Pobednička priča u okviru Konkursa za Stinovu nagradu 2019. godine

Dijagnoza RA mi je postavljena 1996. godine I imao sam operacije oba kuka. Član sam Rumunske lige protiv reumatizma više od 15 godina I moj posao je koncentrisan oko pomoci u komunikaciji I pravnih zastupanja. Devedesetih godina radio sam kao novinar BBC-a u Londonu. Po povratku u Rumuniju, radio sam kao specijalista za odnose sa javnošću s nekoliko kompanija iz razlicitih oblasti kao sto su nafta I gas, pravo, građevinarstvo I mediji. U poslednje dve I po godine imam svoju malu PR kompaniju, koja se bavi komunikacijom u biznisu.

Saznao sam za temu ovogodišnjeg takmičenja za nagradu Edgar Stin iz LRR-a, ali sam, naravno, već bio svestan konkurencije sa prethodnih EULAR PARE konferencija u kojima sam učestvovao.

POBEDNIČKI ESEJ 2019.

Intervju sa pravim licem

Evo, tu sam… na najvažnijem intervjuu u mom profesionalnom životu. Hajde da se suočimo, nije lako menjati poslove kad si u srednjim pedesetim. I Pravo lice nije olakšavalo stvari jer je znalo sve prekretnice u mojoj karijeri prilično dobro: moje uspešne projekte I sramne neuspehe, šta sam postigao I koje su moje slabosti.

“Hajde da pričamo malo o poslu koji ćeš morati da obavljaš ovde”, reče Pravo lice.

“OK, ali pre nego što budemo krenuli dalje, moram ti reći da ja imam RA”, rekao sam.

“Pa šta?”, Pravo lice je opasno podiglo obrve. “I ja imam RA već više od dve decenije, zato ne brni. Dobićeš udobnu stolicu, odgovarajući sto, kompjuter, pauze za čaj, pauze za istezanje I kakve god pauze da ti zatrebaju, ali isto tako I razumevanje za odsustvo sa posla u danima kad treba da odeš kod lekara”, reče mi Pravo lice bezosećajno.

Izgleda da sam svojom otvorenošću postigao svoje ciljeve: obećanje za fleksibilno radno vreme, fleksibilnu stolicu, fleksibilne pauze. Iako je Pravo lice bilo iritirajuće u svom nedostatku empatije, nekako sam ipak osećao da je uz mene.

“Znaš, ja sam pomalo uključen u aktivnosti Rumunske lige u borbi protiv reumatizma I možda budem morao da radim I za njih neke poslove s vremena na vreme”, dodao sam.

“Oh, to je prilično u redu. Mi volimo kada se naši ljudi uključuju u zajednicu, pogotovo kada pomažu onim manje srećnijim od sebe da se nose sa onim što život baca na njih, uključujući I RA. Shvataš li koliko si imao sreće?, upita me Pravo lice, dok je podizao ton I fiksirao me dubokim pogledom, poput rendgena koji prolazi kroz moje kosti I zglobove. “Mi tvoje angažovanje u tome vidimo kao znak entuzijazma I empatije, što su I vrednosti ove kompanije”.

Morao sam da priznam da mi se pomalo I sviđa Pravo lice. Posle svega, pa I nije bio TOLIKO loš.

“Šta je sa platom”, pitao sam bez ikakvog diplomatskog uvoda.

“Ona će biti 100% zasnovana na tvojim rezultatima I trudu. Radiš, plaćen si. Ne radiš, I ne dobijaš ništa. Ali ako posmatram sve ovo što si do sada uradio, 100% sam siguran da ćeš raditi prilično dobro. Plata je poslednja stvar o kojoj ja brinem”, reče Pravo lice.

Pa, može biti da je moja plata na poslednjoj listi Vaših briga, ali na mojoj listi nikako nije poslednja! Međutim, poverenje Pravog lica u moje sposobnosti bilo je stimulišuće I nateralo me da pomislim kako I naporan posao može da se posmatra kao zadovoljstvo ako se na kraju ponosiš dobro urađenim poslom.

“Šta je sa radnim okruženjem”, pitao sam ga.

“Šta SADA sa radnim okruženjem”, Pravo lice je eskplodiralo, “Znate, baš ste čudak!”. “Za početak, bićete sami u kancelariji, tačnije, da budem precizniji – vodićete kancelariju. Ali, radujemo se da dovedemo još ljudi koji su posvećeni kao VI. Imate sreću da ste u poziciji da izgradite radon okruženje onako kako vam odgovara, zato slobodno unesite što vas čini da se osećate srećnim”, reklo mi je Pravo lice prilično iznervirano.

“Jaaaaa ću voditi kancelariju?”, pitao sam iznenađen.

“Ooo, da, hoćeš”, rekao je mirno ali odlučno. “Pobrinućeš se za resurse I rokove, pravićete kafu I čaj, radićete prezentacije, slušaćete price kupaca I pisati čak I bolje, jer je to ono što mi radimo. Mi pravimo “reči za vesti”. Da li Vam se sviđa taj naš moto? Jas am ga izabrao”, reklo je Pravo lice ponosno.

“Ja se bojim da vodim kancelariju”, prošaputao sam posle sramno duge pause. Ta izjava se srušila poput asteroida koji je zbrisao dinosauruse, ali na moje veliko iznenađenje, Pravo lice se nije smejalo. Bar ga nisam čuo da se smeje. Pogledao je parvo u mene I nasmešio se s nekom vrstom ohrabrenja.

“Hej, šta je tvoj problem? Razveseli se!”, reklo je Pravo lice. “Radićeš iste stvari koje si radio u poslednjih 20 godina. Pisaćeš prezentacije I govore. Vrtećeš reči. Pisaćes predivne priče od običnih brojki. Budi hrabar I suoči se sa stvarnošću: ovo nije posao, ovo je šansa. Situacija je: Uzeti ili uzeti.

Pravo lice je reklo sve čega sam se ja plašio, i on nije izvrtao svoje reči. „Nema drugog puta. Moraš da vodiš kancelariju. Moraš da osnuješ kompaniju. Posle svega, tvoja je. Ti si previše mlad i nepripremljen da razmišljaš o povlačenju iz posla i penziji“, reklo je Pravo lice.

I tada sam zaspao.

EPILOG

Prošlo je malo više od dve godine kako sam vodio razgovor sa Pravim licem. Već sledećeg dana kada sam se probudio osnovao sam svoj biznis. Zapravo, i dalje razgovaram sa Pravim licem i kada mi sjajne i kreativne ideje padaju na pamet, 30 minuta pre nego što legnem ili u momentima kad samo što nisam utonuo u san. Da, vodim kancelariju baš onako kako je i rekao. Nabavio sam sebi komfornu stolicu, komforan sto, i svako jutro pravim kafu dok čitam poslovnu dokumentaciju. Radim vežbe istezanja i pomalo radim i sa sa pacijentima iz Rumunske lige u borbi protiv reumatizma. Srećem puno ljudi, slušam ih kad rade i pišem njihove priče.

Volim to što radim i ponosim se time. Sada to neću menjati ni za šta. „Vrednije je biti srećan bez razloga, nego osećati se jadno bez odgovarajućeg razloga. Ti si previše mlad i nepripremljen da misliš o povlačenju s posla ili o penziji“, reče mi Pravo lice opet jedne noći.