Nacionalni kandidat za Stinovu nagradu 2018. godine je Ljiljana Jasnić

Hvala svima Vama koji ste učestvovali u ovogodišnjem izboru za najbolju priču u okviru Konkursa za Stinovu nagradu!   Moje ime je Ljiljana Jasnić. Imam 27 godina. Po struci sam profesor srpske književnosti i jezika. Živim u mestu Veternik, nadomak Novog Sada. Živim sa svojom porodicom u porodičnoj kući. Imam dva brata (mlađeg i starijeg) i roditelje. U slobodno vreme najviše volim da se opustim čitajući i družeći se sa prijateljima. Pomalo i pišem, tako da se nadam da ću jednog dana objaviti knjigu. Za Stinovu nagradu sam saznala putem mog Udruženja, a osnovni motiv da učestvujem na takmičenju jeste taj da se zahvalim svojoj porodici o kojoj ćete čitati u eseju.    

„Moj lični šampion – osoba koja podržava moj svakodnevni život sa reumatskim i mišićno-koštanim bolestima (RMKB)“

  Ja sam Ljiljana. Neću sebi na početku da dodelim bilo kakvu ulogu – sestre, kćerke, profesorice književnosti, osobe sa reumatoidnim artritisom... Zato što je mojim šampionima dovoljno da ja budem samo Ljiljana. Zato što su moji šampioni srećni kad sam ja Ljiljana koja se smeje. Zato što su moji šampioni najtužniji na svetu kad se ne smejem. Uočavate da ne pričam o jednoj osobi. To znači da sam ja izuzetno bogata osoba! Znam da znate da pričam o svojoj porodici. Ne moram da zaslužim njihovu ljubav. Imam dva brata i roditelje koji bi sve učinili za mene i zbog mene. Stariji brat je moja anđeoska energija. Ima zdravstveni problem koji ga je postavio u neki svet koji nije kao naš, ali znam da mu je lepo, da je srećan. Oči mu se smeju kada me ugleda, povezanost koju imamo nas dvoje je nešto što ne želim ni da pokušavam da vam dočaram rečima, jer bih je samo obezvredila time. Mlađi brat je moja zaštitnička energija. To vam je jedan dečak od 21 godinu kojem je srce ogromno kao nebo. Tu je da me ceo život zasmejava i nosi ako koleno zaboli. Zbog njega, kada mi je najteže, ja dam sve od sebe. On je moj podsetnik da je sreća naša odluka i da imam neizmernu snagu. A, koliko god godina budem imala biću tatina mala devojčica. Oduvek je želeo za mene samo najbolje stvari, želeo je da mi pruži obrazovanje i pomoć kad god je trebalo. I majka... Privržena i brižna, puna bezuslovne ljubavi i podrške, nikada ne tražeći ništa za uzvrat, samo moju sreću... E sad kad sam vam ispričala kakvim ljudima sam okružena, jasno vam je da mi je sve to trebalo jos hiljadu puta više kada sam se razbolela. Sećam se tih prvih dana kada nismo znali šta nas je snašlo – niko nije znao kako da se ponaša. Sada kada je prošlo 10 godina od prvog oticanja kolena vidim da je to čak bio najmanji problem. Svako od nas je tada vodio svoju bitku... kako zna i ume. Niko od njih nije hteo da bude tužan preda mnom, a znam da su vrištali iznutra. Eto kako čovek nađe snage za osmeh u najgorim vremenima. Znam samo da bez tolike ljubavi ne bih stigla dovde, ne bih usvojila stav da je sve u redu. Uh... Umeli su da budu oštri, i te kako! Samo da se ne sažaljevam, samo da osetim da svima njima vredim najviše na svetu baš takva kakva jesam! Šta mislite, kako je bilo mojim roditeljima kad nisu znali odgovor na pitanje: ZAŠTO? Zašto ponovo? Imaju već dete s kojim su prošli ogromne izazove i osetili strašne tuge, pa zar sada opet... Ali, ne. Heroji su ostali heroji. Odustajanje nije dolazilo u obzir. Ponašali su se prema meni kao da se ništa ne dešava. Upisala sam fakultet, davali su više od svog maksimuma za mene. Tata me je godinama vozio gde god je trebalo da idem – na fakultet, na posao, u bolnicu... Nikada mu nije bilo teško. Mama noćima nije spavala od brige, pripremala zdrave obroke, svuda pronalazila nove recepte protiv bolova, kao i načine na kojima mi može pomoći. Mlađi brat me je uvek hrabrio da ne odustajem, da sam njegova zvezdica koja bez obzira na sve sija najjače na svetu. Jednom prilikom mi se zahvalio što sam reči „borac“ dala značenje... Znam tačno šta su radili i šta rade i dalje: uče me da u sebi nađem snagu i inspiraciju da budem srećna šta god da se dešava. Uče me da volim život i da budem svoja na svim putevima. Mogla sam da odustanem, da prestanem da uočavam smisao (jer, Bože moj, imam hroničnu bolest i već sam „obeležena“, drugačija, ljudi će me sažaljevati, neću moći da trčim, možda ću postati invalid – pa, dopunite sami spisak). Upravo moji šampioni neće ni da čuju za ovo, to prosto ne dolazi u obzir! Jer, znate šta? Mnogo je teže biti nesrećan nego srećan. Reći ćete, pa da, šta s tim? Jasno nam je to. Ali nije! Ljudi su često žrtve svojih umova koji im poručuju: Nemoj da se trudiš da budeš srećan! Budi lenj, nemoj da se makneš nigde odavde. Ostani u svojoj zoni komfora. Nek te drugi sažaljevaju, budu žrtva, vidiš kako si u centru pažnje a nisi prstom mrdnuo... Znate kako znam? Pa sve sam to ja imala u svojoj glavi! Dok nisam zbog svoje porodice uvidela da ja nisam to što je moj um govorio! Ako će oni na kraj sveta zbog mene, pa kako ja smem da ih pogledam u oči i kažem: ne mogu? Probudim se, bole me kolena, ne ide mi se nigde, plače mi se. Onda svi oni dođu... Kad me svako od njih zagrli, pruži lepu reč – mene više ništa ne boli. Nisam htela da stavim akcenat na to kako smo se mučili i bezbroj puta prolazili kroz grozne situacije. Htela sam da se zahvalim. Hvala Jovane, Miloše, mama i tata. Hvala što ste mi dali primer kako se ne odustaje. Hvala što ste moji najverniji prijatelji. Hvala što me volite i što imate beskrajno razumevanje i strpljenje za moju nervozu i promene raspoloženja. Hvala vam što mi niste dozvolili da odustanem od sebe i hvala vam što znam da se život ne događa nama, već da se mi događamo životu...Volim vas!

Ova slika je nastala u Specijalnoj bolnici za reumatske bolesti u Novom Sadu. Pošto sam uključena u projekat „Podrška pacijentima“, ovde objašnjavam pacijentu kako može sebi da olakša praćenje terapije. Dobila sam priliku da budem na ovom projektu i mnogo sam zahvalna na tome, a da sam klonula duhom i ostala kući da se žalim na život, ne bih upoznala divne ljude koji vode istu bitku kao ja.

Ovo sam ja sa diplomom! Ovaj dan mi je bio jedan od najsrećnijih dana, jer sam shvatila da mogu sve uprkos svemu. A kad se setim samo koliko puta sam na fakultet otišla sa bolovima i otečenim kolenom... Hvala porodici što mi je bila vetar u leđa da diplomiram.

Iskreno, ne volim da vežbam, ali mora se! Mnogo se bolje osećam kada vežbam, imam manje bolova i pokretljivija sam. Moj stariji brat je prohodao uprkos mišljenju lekara koji su roditelje uveravali da neće nikada, a samo zahvaljujući mami koja je vežbala sa njim neprestano. Dakle, to mi je najveća motivacija.

Ovo je moj najmlađi heroj Jovan. Vidite, izgleda starije od mene, ima posebnu naklonost prema meni, uvek je tu kao moj zaštitnik i oslonac.

A ovo je moj stariji brat Miloš koji je meni najveća inspiracija. To je ljubav koju svakom želim da doživi. Ovo je moj anđeo.

Ovo su moja majka i moj brat. Hvala mami što mi je dala definiciju majke i što je dovoljno da se setim nje, pa da mi ništa ne bude teško. Tamo gde bi svako odustao, ona je dala sve od sebe.

Kažu da sam preslikana tata. Hvala ti za ovako lep ten (moramo malo i da se šalimo). Imaš ogromno srce, ništa ti nije bilo teško da uradiš za mene.Uvek si mi tražio da dam sve od sebe šta god da radim, sad vidim i zašzo.