Borim se, ne plašim se
Rana dijagnoza čuva zglobove: Borim se, ne plašim se
jedna od priča koje su učestvovale na konkursu za nacionalnog predstavnika za Stinovu nagradu
Daj Bože zdravlja svim ljudima na svetu, spasi ih. Bolest je došla nenajavljeno 9.avgusta 1995. slomila sam skočni zglob desne noge. Hitna pomoć ne dolazi, a na prijem u bolnicu čekali smo osam sati. Stopalo se vrtelo u zglobu, modrica teget boje, bolovi skoro nepodnošljivi. Operisana sam dva puta. Šrafovi, pločice, bolovi, rehabilitacija, štake. U ortopedskoj bolnici puno je ranjenika bez ruku i nogu. Rat je, iz Hrvatske u Srbiju proterao više od 200000 izbeglica. U poređenju sa njima, moj prelom mi je izgledao beznačajno. Avgust je mesec, u bolničkim sobama je pretoplo. Nema klima uređaja, nema posteljine, nema lekova, nema dovoljno medicinskog osoblja. Uslovi su bili krajnje teški. Iz bolnice sam izašla BEZ DIJAGNOZE na otpusnoj listi. Dvanaest godina nakon ovoga, 24.4.2007.godine, ponovo sam imala manji prelom leve noge. Opet sam u gipsu. Da nevolja bude veća, dan nakon toga, moja majka je pala i polomila butnu kost. Morala je da bude operisana, i ugrađen joj je implant. Obe smo u gipsu, ona u bolnici, a ja kod kuće. Pošto nisam mogla da joj idem u posetu, to su činile moje drugarice. Kupovale su joj pelene, lekove i sve što je trebalo. Geni su čudo. Obe polomljene. Kad je izašla iz bolnice morala je da leži u krevetu, a ja sam na štakama jedva pokretna. Hranu su nam kupovali ljudi iz komšiluka. Na žalost, ni tu nije bio kraj. Još se nije ni oporavila od prve operacije, jer je i nakon pet meseci koristila štake, zapela je u sobi sa njima, ponovo pala i slomila butnu kost druge noge. Kao hitan slučaj operisana je nakon trinaest dana. Ovaj put dežurala sam u sobi pored nje, od ujutro do uveče. Brinula sam se da bude nahranjena, da bude presvučena. Osim nje, pomogala sam i svima koji su ležali u sobi sa njom. Zbog nepokretnosti noge, dobila je dekubit na peti, i imlantat u nozi. Sve do svoje smrti nije se oslobodila štaka i hodalice. Godinu dana pred kraj svog života, bila je nepokretna. Sve ukupno sedam godina neprekidne borbe i nege do poslednjeg časa. Mojoj majci dijagnoza TEŠKA OSTEOPOROZA kasno je ustanovljena, a ja i sama patim od osteoporoze od koje se lečim. Da u Srbiji nije bilo toliko prognanih i ranjenih, da nije bilo inflacije, da nismo bombardovani, u bolnicama bi stanje bilo bolje. Za operaciju kolena se i danas čeka 2 godine. Član sam ORS-a. Lečim se na Reumatološkom institutu. Dijagnoza OSTEOPOROZA degenerativne promene. Ipak, kad se setim ranjenika bez ruku i nogu, mladića, dece, kažem "Sve je dobro". Lečim se lekovima, idem na fizikalnu terapiju - magneti, struje, vežbe, masaže. U ORS-u sam mnogo naučila. Borim se, i ne plašim se. Molim se za sve bolesne, DA DOBIJU RANU DIJAGNOZU, da ne prođu kao moja majka. Bolest je strasna ZVER, strašan je RAT i posledice koje ostaju za njim. Molim se da u našem zdravstvu bude bolje, da doktori i medicinsko osoblje radi u boljim uslovima, i da budu adekvatno plaćeni. MOLIM SE da RATA nikad ne bude. Kroz našu zemlju do danas je prošlo, više od milion izbeglica iz Sirije. Jadni ljudi. Naša zemlja im pruža pomoć. MOLIM se za moju SRBIJU i MOJ BEOGRAD, za sve bolesne na SVETU. Velika je to nesreća. Važna je rana dijagnoza, da se bolest uspori, ali najstrašniji je RAT i posledice rata, od kojih se oporavljamo, i nikako da se oporavimo. I zato se molim. Oče naš koji si na nebesima, Da se sveti ime tvoje da dođe carstvo tvoje ...Ljubica Kostić
