+381 60 3344691 udruzenje@ors.rs

Zovem se Andjelina Aresenijević,imam 16 godina.Učenica sam “IV gimnazije” u Beogradu.Živim u Beogradu sa sestrom Nikolinom koja je drugi razred OŠ “Filip Kljajić-Fića”,sa mamom i očuhom.Moj hobi je hip hop (ples) i naravno velika ljubav prema avionima.Za Stinovu nagradu sam saznala na manifestaciji povodom Dana borbe protiv artritisa.S obzirom da obožavam da pišem,ovo je idealna prilika da vam ispričam moju životnu priču.

Posle pet godina dali ste mi priliku da vam ponovo pišem.Zadovoljstvo je moje,a nadam se i svih vas kada pročitate ovo pismo.

Da vas podsetim, zovem se Andjelina Arsenijević i učenica sam I6 „Četvrte gimnazije“ u Beogradu.Sa nepunih osamnaest meseci sam obolela od Juvenilnog reumatoidnog artritisa.Kako mama kaže,izgubili smo šest meseci lutajući od doktora do doktora.Možda smo izgubili vreme ali bitku sigurno ne.Sumnjali su,kako sam čula,na sve,osim reumatoidnog artritisa.Posle mesec dana provedenih u dečjoj bolnici u Tiršovoj izašli smo bez dijagnoze.Samo nekoliko dana kasnije,na žalost mene i moje porodice, dr Gordana Sušić sa Reumatološkog instituta je definitivno potvrdila mamine sumnje.Sada,sa svojih nepunih šesnaest godina,pitam se kako je primiti takvu vest  i ostati miran sa bebom u rukama.Znajući mamu kako je uvek u teškim situacijama hladna  i prisebna,rekla je sebi: „Svaki izazov je dobar učitelj.“

Od tog dana pa sve do danas ona je moj temelj,moj oslonac,podrška u svakom smislu…moje levo oko.Kada sam napunila tri godine tata je rešio da ode od nas,nekim svojim samo njemu znanim putem.Ne znam kako bi bilo sa njim,ali dobro znam kako je bez njega.Mami i meni je baš bilo teško.Nijedan dan bez bolova,nijedna noć bez košmara.Otečeni zglobovi,visoka temperatura,neizvesnost, čekanje da li će biti bolje…Dok su se moji drugari i drugarice igrali,šetali po parkovima,išli u vrtić i na rodjendane,ja sam jedva hodala.Moje okruženje su bili doktori,medicinske sestre, „najbolji drugari“ lekovi-injekcije i zdrava ishrana bez slatkiša.Nerado se sećam tog perioda.Danas kada se vratimo u tu 2003. godinu,pitamo se da li je moglo biti drugacije.Možda…a možda i ne.Nova biološka terapija koja se pojavila 2008. godine mnogo je olakšala lično meni,a kako čujem i drugim pacijentima.Kada kažem „olakšala“,mislim na to da mi deca,a i odrasli,možemo koliko-toliko normalno da funkcionišemo.Ovo je takodje i prilika da se javno zahvalim Republičkom  zdravstvenom fondu,dragoj dr Mirjani Lapčević i svim doktorima koji su nam omogućili ovu terapiju.Sa četiri godine mi je pored JRA dijagnostikovan i obostrani iridociklitis (oboljenje oba oka).Na levom oku vrlo brzo mi se pojavila i komplikovana katerakta.Na očnoj klinici u Pasterovoj imala sam tešku operaciju,i tada mi je u levo oko ugradjeno veštačko sočivo.Od tada,pa sve do danas,365 dana u godini mama mi stavlja kapi u oba oka.Na levo vidim jedva 20-30%.Nekada ih bude toliko mnogo da na žalost pored školskog imam i medicinski raspored.Tada se u mom životu pojavio on,dr Selimir Glišić-hirurg(oftamolog)-moj omiljeni doktor.Svaki put me dočeka na vratima ambulante sa osmehom i čuvenom rečenicom: „Andjelina je moj najdraži pacijent.“Taj njegov gest mi uvek iznova vraća taj osećaj sigurnosti i budi nadu da će se sve ovo jednog dana završiti.Kroz sve ove teške i bolne godine,malo je takvih lekara koje sam upoznala.Uvek bi strpljivo i sa velikom pažnjom saslušao sve moje probleme.Često sam na njegovim kontrolama plakala i smejala se u isto vreme.To dovoljno govori kakav je on čovek.Posmatrajući drugu (zdravu) decu,došla sam do zaključka da su mnogi drugari i drugarice tužni bez nekog konkretnog razloga.Ja sam ta koja je uvek nasmejana,raspoložena i spremna da svakog sasluša i pomogne.Tako me je mama uvek učila,uvek smo se zajedno borile za zdravlje i život,a ne protiv bolesti.Tek kada promenite sebe-promenićete svoj život.Ono što ne prihvatite to i ne menjate,samo potiskujete.Ono što trebamo promeniti nije našedelo,već naš pogled.Moj pogled je sa mog omiljenog džez baleta otišao daleko u visine.Od petog razreda osnovne škole,postala sam opsednuta avionima.Nekako sam odrastajući u svom malenom svetu utehu pronalazila u vazduhu.On je taj koji je uvek čist,vedar,nedostižan…tako blizu,a tako daleko.Za moj petnaesti rodjendan,na poklon od mog Nikole (očuha) sam dobila na poklon da u školi letenja „13. maj“ u Zemunu budem kopilot u avionu.Ne mogu vam opisati taj osećaj;prvo nisam mogla da verujem,a onda su me emocije potpuno savladale.Sve vreme sam plakala i smejala se od sreće.Nisam ni znala dok nam insrtruktor letenja nije rekao na kraju leta,koliko sam zapravo talentovana.On je bio oduševljen,a ja presrećna i u isto vreme tužna jer je let kratko trajao…kao najlepši san.U tih pola sata,stalo je mnogo lepih misli,mnoštvo ideja i jedno veliko saznanje;posle mnogo godina ništa me nije bolelo-nijedan zglob,nijedan prst,a na levo oko sam videlasvu lepotu ovog sveta.Ti čarobni trenuci su učinili da se osećam kao ptica-slobodna da u svakom trenutku svaki deo mog tela diše punim plućima.Odlučila sam-kada porastem biću pilot.Ako želite da znate kako bi izgledao moj idealan svet (svet bez reumatskih bolesti) ovo je divna i jedinstvena prilika da vam ga dočaram.Sutra,kada postanem pilot,voziću avion srće.Moji putnici će biti isključivo deca.Karte u svim pravcima ovog sveta,biće besplatne,gotivo koje ću koristiti biće osmeh,ljubavi istina.To su tri najplemenitija i najdragocenija osećanja koja hrane moj avion ali i svako maleno dečje srce.U njemu će se radjati mnoge ideje i živeti mnogi neostvareni snovi,biće smeha,radosti,zaljubljivanja-ponekad i neka suza.Moj cilj je da se sva deca ovog sveta (bolesna ili zdrava) iskreno druže i kada imaju bilo kakav problem rešavamo ga svi zajedno,daleko u vazduhu.

Ovo nije san,to je moja odluka,zadovoljstvo koje mi niko ne može oduzeti,moja borba i put ka izlečenju.Jedino što tražim od vas je dozvola za letenje u jedan mnogo lepši i bezbolniji svet.

Vaš budući pilot-

Andjelina Arsenijević

Share the joy
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •