+381 60 3344691 udruzenje@ors.rs
Pobednička priča u okviru Konkursa za Stinovu nagradu 2018. godine

Pobednička priča u okviru Konkursa za Stinovu nagradu 2018. godine

Magdalena Misuno Ima 37 godina. Boluje od sistemskog lupusa. Živi u Gdanjsku, Poljska. Studirala je klasičnu filologiju i radila je kao urednik knjiga i magazina. Kada završi poslediplomske studije u oblasti psiho-ishrane počeće da radi u ovoj oblasti. Hobi su joj konji i jahanje. Uživa u šetnjama sa psom kroz šumu i pored mora. U slobodnom vremenu čita savremene pisce. Radi kao volonter u udruženju Re-misija i već dve godine je predsednik ove organizacije.     Moj lični šampion – podrška mom svakodnevnom životu sa reumatskom i mišićnokoštanom bolešću Magdalena Misuno, Poljska   Teško je nedvosmisleno reći ko je (ili šta) šampion koji me podržava u bolesti u mom svakodnevnom životu. Ako treba da pomenem osobu, ne bih mogla da pomenem samo jednu. Ako bi trebalo da pomenem nešto metafizičko, takođe ne bih mogla da imenujem nešto posebno. Ne verujem u boga, i nisam sledbenik nijedne religije ili kulta neke ličnosti, bića ili stvari. Šampion nije čak ni neka određena životinja. Bilo je mnogo šampiona tokom 16 godina koliko živim sa bolešću. Svaka je na meni ostavila trag, svesno ili ne, vodeći me posebnim putem i dovodeći me ovde gde sam sada. Kada mi je u 21. godini postavljena dijagnoza sistemskog lupusa (systemic lupus erythematosus, SLE) prvi koji su me tada podržali – i koji su me sve vreme podržavali – bili su moji roditelji i sestra. Oni su me smirivali u teškim momentima, a ponekad su me grdili što sam negativna. Pokazali su mi kako da tražim drugačija rešenja. Dokazivali su svakog dana da me vole uprkos fizičkoj distanci. Dali su mi „alatke“ (kako se to danas obično...
Nacionalni kandidat za Stinovu nagradu 2018. godine je Ljiljana Jasnić

Nacionalni kandidat za Stinovu nagradu 2018. godine je Ljiljana Jasnić

Hvala svima Vama koji ste učestvovali u ovogodišnjem izboru za najbolju priču u okviru Konkursa za Stinovu nagradu!   Moje ime je Ljiljana Jasnić. Imam 27 godina. Po struci sam profesor srpske književnosti i jezika. Živim u mestu Veternik, nadomak Novog Sada. Živim sa svojom porodicom u porodičnoj kući. Imam dva brata (mlađeg i starijeg) i roditelje. U slobodno vreme najviše volim da se opustim čitajući i družeći se sa prijateljima. Pomalo i pišem, tako da se nadam da ću jednog dana objaviti knjigu. Za Stinovu nagradu sam saznala putem mog Udruženja, a osnovni motiv da učestvujem na takmičenju jeste taj da se zahvalim svojoj porodici o kojoj ćete čitati u eseju.     „Moj lični šampion – osoba koja podržava moj svakodnevni život sa reumatskim i mišićno-koštanim bolestima (RMKB)“   Ja sam Ljiljana. Neću sebi na početku da dodelim bilo kakvu ulogu – sestre, kćerke, profesorice književnosti, osobe sa reumatoidnim artritisom… Zato što je mojim šampionima dovoljno da ja budem samo Ljiljana. Zato što su moji šampioni srećni kad sam ja Ljiljana koja se smeje. Zato što su moji šampioni najtužniji na svetu kad se ne smejem. Uočavate da ne pričam o jednoj osobi. To znači da sam ja izuzetno bogata osoba! Znam da znate da pričam o svojoj porodici. Ne moram da zaslužim njihovu ljubav. Imam dva brata i roditelje koji bi sve učinili za mene i zbog mene. Stariji brat je moja anđeoska energija. Ima zdravstveni problem koji ga je postavio u neki svet koji nije kao naš, ali znam da mu je lepo, da je srećan. Oči mu se smeju kada me ugleda, povezanost koju...
Borim se, ne plašim se

Borim se, ne plašim se

Rana dijagnoza čuva zglobove: Borim se, ne plašim se jedna od priča koje su učestvovale na konkursu za nacionalnog predstavnika za Stinovu nagradu   Daj Bože zdravlja svim ljudima na svetu, spasi ih. Bolest je došla nenajavljeno 9.avgusta 1995. slomila sam skočni zglob desne noge. Hitna pomoć ne dolazi, a na prijem u bolnicu čekali smo osam sati.  Stopalo se vrtelo u zglobu, modrica teget boje, bolovi skoro nepodnošljivi. Operisana sam dva puta. Šrafovi, pločice, bolovi, rehabilitacija, štake. U ortopedskoj bolnici puno je ranjenika bez ruku i nogu. Rat je, iz Hrvatske u Srbiju proterao više od 200000 izbeglica. U poređenju sa njima, moj prelom mi je izgledao beznačajno. Avgust je mesec, u bolničkim sobama je pretoplo. Nema klima uređaja, nema posteljine, nema lekova, nema dovoljno medicinskog osoblja. Uslovi su bili krajnje teški. Iz bolnice sam izašla BEZ DIJAGNOZE na otpusnoj listi. Dvanaest godina nakon ovoga, 24.4.2007.godine, ponovo sam imala manji prelom leve noge. Opet sam u gipsu. Da nevolja bude veća, dan nakon toga, moja majka je pala i polomila butnu kost. Morala je da bude operisana, i ugrađen joj je implant. Obe smo u gipsu, ona u bolnici, a ja kod kuće. Pošto nisam mogla da joj idem u posetu, to su činile moje drugarice. Kupovale su joj pelene, lekove i sve što je trebalo. Geni su čudo. Obe polomljene. Kad je izašla iz bolnice morala je da leži u krevetu, a ja sam na štakama jedva pokretna. Hranu su nam kupovali ljudi iz komšiluka. Na žalost, ni tu nije bio kraj. Još se nije ni oporavila od prve operacije, jer je i nakon pet meseci koristila...
Pobednička priča u okviru Konkursa za Stinovu nagradu

Pobednička priča u okviru Konkursa za Stinovu nagradu

Pobednica ovogodišnjeg konkursa za nagradu Edgar Stin je Holanđanka Stefani Helst. Ima 28 godina i boluje od fibromijalgije. Živi u malom mestu Auderkerk an den Ejšel u južnoj Holandiji. Nagrada “Edgar Stin” 2017. – pobednički sastav Stefani Helst, Holandija „Dijagnoza kako je dete vidi“ Sedmogodišnje dete koje ima čitav život pred sobom. I koje sanja da možda postane trener delfina ili veterinar. Talentovana igračica koja uživa u bezbrižnom životu i budućnosti bez granica. Sve dok jednog dana ne saopšti majci da je bole stopala i kolena. Njena majka, ne gubeći ni minut, odvodi je lekaru koji nije pronašao ništa lose i rekao joj je:”Ne brinite, gospođo, vaša ćerka je dobro.” Ćerka, u prvom razredu osnovne škole, nije više bila u stanju da igra. Bol je postao prejak, pa je morala da odloži cipele za ples u orman – što je bila samo prva od mnogih žrtava koje će podneti. Posle sasvim običnog dana u školi, rekla je majci da je sada bole i ruke. Nepodnošljivi bol u zglobovima grčio joj je prste. Više nije mogla da ide u školu jer zbog ogromnog bola nije mogla da piše. Posle još jednog odlaska u bolnicu i mnogo kasnijih pregleda, majci su još jednom rekli :”Ne brinite, gospodjo, vasa ćerka je dobro.” Devojčica je sve češće ostajala kod kuće zato što ponekad jednostavno nije mogla da ide u školu.  Njena stopala, kolena  i ruke  sputavali su nevidljivi okovi  bola. Učitelji su joj dolazili kući jer inače ne bi mogla da se osposobi za neko zanimanje od koga bi živela. Samo ju je bol primoravao da, boreći se protiv sopstvenih stalnih ograničenja, i...
Rana dijagnoza čuva zglobove

Rana dijagnoza čuva zglobove

Zovem se Andjelina Aresenijević,imam 16 godina.Učenica sam “IV gimnazije” u Beogradu.Živim u Beogradu sa sestrom Nikolinom koja je drugi razred OŠ “Filip Kljajić-Fića”,sa mamom i očuhom.Moj hobi je hip hop (ples) i naravno velika ljubav prema avionima.Za Stinovu nagradu sam saznala na manifestaciji povodom Dana borbe protiv artritisa.S obzirom da obožavam da pišem,ovo je idealna prilika da vam ispričam moju životnu priču. Posle pet godina dali ste mi priliku da vam ponovo pišem.Zadovoljstvo je moje,a nadam se i svih vas kada pročitate ovo pismo. Da vas podsetim, zovem se Andjelina Arsenijević i učenica sam I6 „Četvrte gimnazije“ u Beogradu.Sa nepunih osamnaest meseci sam obolela od Juvenilnog reumatoidnog artritisa.Kako mama kaže,izgubili smo šest meseci lutajući od doktora do doktora.Možda smo izgubili vreme ali bitku sigurno ne.Sumnjali su,kako sam čula,na sve,osim reumatoidnog artritisa.Posle mesec dana provedenih u dečjoj bolnici u Tiršovoj izašli smo bez dijagnoze.Samo nekoliko dana kasnije,na žalost mene i moje porodice, dr Gordana Sušić sa Reumatološkog instituta je definitivno potvrdila mamine sumnje.Sada,sa svojih nepunih šesnaest godina,pitam se kako je primiti takvu vest  i ostati miran sa bebom u rukama.Znajući mamu kako je uvek u teškim situacijama hladna  i prisebna,rekla je sebi: „Svaki izazov je dobar učitelj.“ Od tog dana pa sve do danas ona je moj temelj,moj oslonac,podrška u svakom smislu…moje levo oko.Kada sam napunila tri godine tata je rešio da ode od nas,nekim svojim samo njemu znanim putem.Ne znam kako bi bilo sa njim,ali dobro znam kako je bez njega.Mami i meni je baš bilo teško.Nijedan dan bez bolova,nijedna noć bez košmara.Otečeni zglobovi,visoka temperatura,neizvesnost, čekanje da li će biti bolje…Dok su se moji drugari i drugarice igrali,šetali po...