Hronične reumatske bolesti možemo podeliti u dve velike grupe: hronične degenerativne (hronični cervikalni sindrom, hronični lumbalni sindrom, degenerativne bolesti grudne kičme, koksartroza, gonartroza, artroze drugih velikih i malih zglobova…) i hronične zapaljenske (reumatoidni artritis, psoriazni artritis i ankilozirajući spondilitis).
Reumatoidni arthritis (RA) je hronična (doživotna), sistemska (može zahvatiti i druge organe, a ne samo zglobove), progresivna (postoji rizik od stalnog napredovanja bolesti naročito ako se neadekvatno leči), autoimuna bolest, sa nepredvidivim tokom. Procenjuje se da u Srbiji od ove bolesti boluje 35 000 odraslih građana i 2000 dece. Češće se javlja kod žena (3:1) i to između 40 i 50 godine đivota (radon aktivni period). Postoji Nacionalni registar za ovu bolest (NARAS) koji broji 3000 obolelih od RA, što znači da se manje od 10% obolelih od RA leči kod reumatologa. Posle dve godine bolesti, ako se nepravilno leče, 50% obolelih od Ra su već invalidi, a posle 10. godina 80%. Na žalost kod nas u proseku do postavljanja dijagnoze RA prođe dve godine. Dakle, u startu je propuštena prilika da se oboleli adekvatno leče i spreči razvoj invalidnosti. Zbog toga je povodom Svetskog dana borbe protiv artritisa 12. oktobra 2011.godine Ministar zdravlja Republike srbije prof.dr Zoran Stanković otvorio na Institutu za reumatologiju u Beogradu dijagnostički centra za rani artritis, a to isto će se dogoditi 20.decembra 2011.godine u Institutu Niška Banja.
Lčenje obolelih od RA podrazumeva nefarmakološke mere – promena životnog stila (pravilna ishrana, individualno programirano fizičko vežbanje, izbegavanje akutnih i hroničnih tresnih situacija…) i upotrebu lekova. Da bi lečenje dalo dobre rezultate neophodna je dobra komunikacija između bolesnika I zdravstvenih profesionalaca, edukacija bolesnika, podrška porodice, kolega, uže i šire zajednice.
Postoje tri različite grupe lekova koji se uobičajeno koriste u terapiji reumatoidnog artritisa najčešće istovremeno zbog međusobnog potenciranja korisnih efekata. Tu je grupa dobro poznatih nesteroidnih antinflamatornih lekova (NSAIL), zatim glukokortikoidi, kao i posebna grupa lekova koji su u stanju da promene tok same bolesti na bolje.
Lekovi koji mogu da menjaju tok bolesti imaju ogroman značaj jer osim što ublažavaju simptome, mogu i značajno promeniti tok same bolesti, odnosno usporiti progresiju zglobnih promena. Pošto je sasvim jasno da zglobne promene nastaju već rano u početku bolesti, danas insistiramo na ranoj terapiji lekovima iz ove grupe. U ovu grupu lekova spade – metotreksat, kao zlatni standard lečenja, sulfasalazin, arava…
Posebno treba napomenuti grupu bioloških lekova, koji su nastali razumevanjem procesa koji se dešavaju u samoj bolesti i koji imaju za cilj, da modifikuju dejstvo pojedinih bioloških produkata (citokina), koji se oslobađaju tokom promenjenog imunološkog odgovora. Do sada je već sintetisan veći broj ovakvih lekova kao npr. monoklonsko antitelo usmereno ka B limfocitima (rituksimab) i inhibitori TNF-alfa (etanercept, infliksimab, ili adalimumab kao jedan od najnovijih predstavnika ove grupe), inhibitor IL-6 receptora (tocilizumab) i IL-1 (anakinra).
Postoje ozbiljna klinička ispitivanja koja su dokazala kliničko i radiografsko usporenje progresije bolesti kod ovako lečenih bolesnika. Biološki lekovi su napravili pravu revoluciju u lečenju reumatoidnog artritisa jer u velikog broja bolesnika skoro potpuno mogu uvesti bolest u fazu minimalno aktivne bolesti ili mirnu fazu – remisiju.
Neželjeni efekti bili su retki, a najčešći problemi su se odnosili na burne lokalne reakcije na mestu aplikacije leka, prilikom potkožne primene i reakcije u toku infuzije. Smatra se da bolesnici koji primaju ove lekove moraju češće da budu kontrolisani u smislu razvoja infekcija, naročito tuberkuloze, obzirom na uzimanje lekova koji slabe imunološki odgovor. Nema sigurnih dokaza da li primena lekova koji blokiraju TNF može povećati rizik od pojave limfoma (limfom je vrsta raka krvi koji zahvata limfni sistem) niti da ova vrsta lekova može povećati rizik od od pojave drugih vrsta carcinoma.
